Kako je glavni element savremene civilizacije – slovo – za koje se smatra da je osnova razvoja i obrazovanja, postao nosilac najomraženije vizuelne ekspresije u poslednjih pedeset godina? Zašto slova u slobodnoj vizuelnoj ekspresiji postaju devijantna, subverzivna, nelegalna, vandalska? Da li se toliko omraženi grafiti na ulici mogu posmatrati iz ugla kaligrafije?

Stare rukopisne knjige, kineske, japanske i arapske kaligrafske prakse bude sasvim poseban osećaj u posmatraču, koji se sastoji iz divljenja, obožavanja i uzvišenosti. Slovo, reč, zatim i rečenica ili stih, dobijaju posebnu pažnju kaligrafa. Oni izgovorenom zvuku daju vizuelni oblik koji ostaje u našoj svesti kao celina – kao uzvišen izraz spajanja talenta pisca ili pesnika i kaligrafa. Vekovima su se tehnike menjale, kao i materijali koji se koriste, ali je odnos prema obožavanju slova, tj. pismenosti, ostao isti.

Ipak, kaligrafski pristup ispisivanja svog imena sprejom već decenijama uznemirava najveći broj ljudi. Suočeni sa virtuozno ispisanim slovima koja ne mogu da pročitaju, slovima koja su uokvirena u jedinstvenu vizuelnu celinu, posmatrači umesto osećaja uzvišenosti dobijaju napad panike – uz potpuno neshvatanje da talenat i potreba za izražavanjem bilo kog ljudskog bića ne mogu biti ilegalni. Da li, stoga, možemo govoriti o grafitima koji su nastali u Njujorku 70-ih godina prošlog veka i postali najdugotrajniji i najprisutniji globalni umetnički izraz – iz pozicije kaligrafije? Umetnik Petar Popović – Piros svojim radovima premošćava upravo ovaj ogromni jaz između kaligrafije i grafita.

Urbana kaligrafija, ili kaligrafiti (caligraffiti), samo su neke od kovanica koje grafiti subkultura koristi za opisivanje dela koja imaju izuzetan umetnički domet. Bez obzira na zazor zvaničnih kulturnih krugova, grafiti subkultura je prihvatila kaligrafiju kao svog duhovnog pretka. I za svakoga ko zaista gleda – paralela je očigledna. Ono što odlikuje grafite, gde god da su ispisani u svetu, jeste dominacija latiničnih slova. Stoga su retki iskoraci pojedinih umetnika u drugačije sisteme pisanja veoma značajni. Ćirilica je na svetskom nivou, u carstvu grafita, retka, jer je mnogo zahtevnija za strukturiranje od latinice, ali su i rezultati uvek iznenađujući.

Mada je na početku svoje karijere Piros paralelno stvarao uličnu umetnost i tradicionalnu kaligrafiju, sloboda ulice je odnela primat i povukla za sobom kaligrafiju. Više od jedne decenije umetnik vodi unutrašnji monolog – grafiti i grafički dizajn, grafiti i ilustracija, grafiti i video-igrice, grafiti i kaligrafija. Svaka ideja je ispitana i isprobana u dva različita sveta, i svaka uzajamno utiče na onu drugu. Tako ideja o ćiriličnim grafitima, inspirisana ćiriličnom kaligrafijom, stvara novu formu grafiti-kaligrafije koju je autor nazvao – ćirifiti.

Radovi na ulici velikog formata pokrenuli su seriju grafika, akvarela i skulptura koje se bave promišljanjem grafita u srpskom kontekstu. Reč „Tihovanje“ je svojim meditativnim, dubokim značenjem, ali i svojim zvukom, inspirisala oblik i boju – koristeći tradicije grafita i ćiriličnog krasnopisa. „Tihovanje“ je sublimirani prikaz koji u sebi sadrži sve dileme, neslaganja, suprotnosti, raskole vezane za status grafita u savremenoj kulturi – ali i mir, ljubav, prihvatanje kao ono što umetnik ostavlja za sobom na ulicama i na platnu. Oni zajedno, na kraju, stvaraju vizuelnu apoteozu slova.

Ljiljana Radošević